Imam ja svoje lične Pokemone, za kojima, i za koje trčim po cio dan, svaki dan.
Nisam ih instalirala kao aplikaciju nego kao drago kamenje na srce koje kuca samo za njih.
Ako mi se juri, mogu se juriti s njima, po ulicama, kući, parku, gdje god…
Mnogim roditeljima bi bilo pametnije da izađu napolje i obrnu par krugova za svojim rođenim Pokemonima, od krvi i mesa, da ih jure, stignu, zagrle i poljube.
Da se s njima zajedno oznoje, ogladne, isprljaju, posvađaju ili zabave. Šta god.
Oni koji nemaju djecu, sigurno imaju prijatelje, rođake, komšije, kolege…bilo koga s kim dijele svakodnevicu, i s kim mogu podjeliti šetnju, trku ili zabavnu potragu.
Probudite se, Pokemoni su odavno sa nama!
Piše: Jelena Kovinčić, Mamino blago