Dakle, na fakultetu, studirao sam političke nauke, što znači da sam morao da napišem mnogo seminarskih. Sad, kad normalan student piše seminarski, mogao bi da započne s radom malčice nalik ovome. Znate –
započinjete možda nešto sporije, no završite dovoljno posla u prvoj nedjelji pa, kad krenu teži dani kasnije, sve se završi, sve ostaje uljudno.
To bi se desilo prilikom pisanja svakog rada.
Ali onda je došao na red diplomski rad od 90 stranica, rad na kome bi trebalo da radite godinu dana. I znao sam da za takav rad, moj normalan ritam rada ne dolazi u obzir. Bio je to prijeveliki projekat. Pa sam isplanirao sve, i odlučio sam da ću morati da radim na slijedeći način. Ovako bi se godina odvijala. Krenuo bih lagano, a onda bih zapeo jače tokom središnjih mjeseci, a onda bih na kraju prijebacio u najvišu brzinu, baš poput malenih stepenica. Koliko je teško peti se po stepenicama? Ništa strašno, je l’ da?
Ali onda se nešto smiješno desilo. Ti prvi mjeseci? Došli su i prošli, i ja nekako nisam mogao da radim. Pa smo dobili sjajan nov prijerađen plan.
(Smijeh)
A onda –
(Smijeh)
Međutim, onda su i ti središnji mjeseci prošli, a ja nisam zapravo ni riječi napisao, pa smo stigli dovde. A onda su se dva mjeseca prijetvorila u jedan mjesec, koji se prijetvorio u dvije nedjelji elje. I jednog dana sam se probudio s tri dana do krajnjeg roka, a još nisam ni riječi bio napisao, pa sam uradio jedino što sam mogao: napisao sam 90 strana za 72 sata, provodeći ne jednu, već dvije besane noći – ljudi ne bi trebalo da provode dvije besane noći. Jurio sam kroz kampus, uskočio kao na usporenom snimku i stigao tačno prije roka.
Mislio sam da se time sve završava. No nedjelju kasnije su me pozvali sa fakulteta. I pitali: “Da li je to Tim Urban?” A ja sam rekao: “Da.” Rekli su: “Moramo razgovarati o vašem diplomskom.” Rekao sam: “U redu.” A oni su rekli: “To je najbolji rad koji smo ikad videli.”
(Smijeh)
(Aplauz)
To se nije desilo.
(Smijeh)
Bio je to veoma, veoma loš diplomski.
(Smijeh)
Samo sam htjeo da uživam u tom trenu u kom ste svi vi mislili: “Ovaj lik je neverovatan!”
(Smijeh)
Ne, ne, bio je veoma, veoma loš. U svakom slučaju, ja sam sad pisac blogova. Pišem blog Wait But Why. I prije nekoliko godina sam odlučio da pišem o odugovlačenju. Moje ponašanje je oduvek zbunjivalo neotezala oko mene i želeo sam da objasnim neotezalima u svetu šta se dešava u glavama otezala i zašto smo to što jesmo. Sad, prijetpostavljao sam da su mozgovi otezala zapravo drugačiji od mozgova drugih ljudi. Da bih ovo testirao, pronašao sam MRI laboratoriju koja mi je zapravo dopustila da skeniram moj mozak i mozak dokazanog neotezala, kako bih mogao da ih uporedim. Zapravo sam ih doneo da bih vam danas pokazao. Želim da pažljivo pogledate i vidite možete li da zapazite razliku. Znam da ako niste obučeni stručnjak za mozak, nije toliko očigledno, no samo pogledajte, važi? Dakle, ovo je mozak neotezala.
(Smijeh)
Sad… ovo je moj mozak.
(Smijeh)
Postoji razlika. Oba mozga imaju Racionalnog Donosioca Odluka, ali mozak otezala takođe ima Majmuna Trenutnog Zadovoljenja. Sad, šta to znači za otezalo? Znači da je sve u redu, dok se ovo desi.
[Ovo je savršen trenutak da se nešto uradi.] [Nikako!]
Pa će Racionalni Donosilac Odluka da racionalno odluči da uradi nešto produktivno, ali Majmunu se ne sviđa taj plan, pa on zapravo prijeuzima kormilo i kaže: “Zapravo, pročitajmo čitavu stranicu Vikipedije o skandalu sa Nensi Kerigan i Tonjom Harding jer sam se upravo setio da se to desilo.”
(Smijeh)
Onda –
(Smijeh)
onda ćemo da pođemo do frižidera da vidimo ima li šta novo u njemu od proteklih 10 minuta. Posle toga se bacamo na Jutjub spiralu, koja počinje snimcima Ričarda Fejnmana koji priča o magnetima, a završava se mnogo, mnogo kasnije gledanjem intervjua s majkom Džastina Bibera.
(Smijeh)
“Sve će to da potraje neko vreme, pa nećemo zaista da imamo mesta u rasporedu za bilo kakav rad danas. Izvini!”
(Uzdah)
Sad, šta se ovde dešava? Majmun Trenutnog Zadovoljenja se ne čini kao momak kog želite za kormilom. On u potpunosti živi u sadašnjem trenutku. Nema sećanja na prošlost, nema poimanje o budućnosti i jedino mari za dvijestvari: lakoću i zabavu.
Sad, u životinjskom svetu to sasvim dobro funkcioniše. Ako ste pas i provedete čitav život ne radeći bilo šta osim lakih i zabavnih stvari, vi ste šampion!
(Smijeh)
A za Majmuna, ljudi su samo još jedna životinjska vrsta. Morate da budete naspavani, nahranjeni i da podarite novu generaciju, što je u plemensko vreme možda bilo sasvim u redu. No, ako ste primetili, trenutno ne živimo u plemenima. U naprijednoj smo civilizaciji, a majmun pojma nema šta je to. Zbog toga imamo još jednog momka u mozgu, Racionalnog Donosioca Odluka, koji nam omogućuje da radimo nešto što druge životinje ne mogu. Možemo da zamislimo budućnost. Možemo da vidimo širu sliku. Možemo dugoročno da planiramo. I on želi sve to da uzme u obzir. Želi prosto da nas natera da radimo, šta god ima smisla da trenutno radimo. Sad, ponekad je smisleno raditi stvari koje su lake i zabavne, kao kad večerate ili idete u krevet ili kad uživate u zasluženoj dokolici. Zato dolazi do prijeklapanja. Ponekad se slažu. No ponekad više ima smisla raditi stvari koje su teže i manje prijatne, zarad šire slike. I tad nastaje konflikt. A za otezalo, taj konflikt se završava svaki put na određen način, ostavljajući ga da provodi mnogo vremena u ovoj narandžastoj zoni, lagodnom i zabavnom mestu koje je potpuno van Kruga Smisla. Zovem to Mračnim igralištem.
(Smijeh)
Sad, Mračno igralište je mesto koje svi vi prisutna otezala znate veoma dobro. Tu se dokoliči u vreme kad ne biste trebali da dokoličite. Zabava koju imate na Mračnom igralištu nije zaista zabavna jer je u potpunosti nezaslužena i u vazduhu se oseća krivica, užas, nespokoj, samoprijezir – sva ta divna osećanja koja otezala imaju. A pitanje, u ovom slučaju, je: s Majmunom za kormilom, kako otezalo ikad stigne do ove plave zone, manje prijatnog mesta, ali mesta gde se važne stvari dešavaju?
Pa, izgleda da otezalo ima anđela čuvara, nekoga ko ga uvek nadgleda i pazi na njega u najmračnijim trenucima – nekoga po imenu Panično Čudovište.
(Smijeh)
Sad, Panično Čudovište je uspavano većinu vremena, ali se naglo probudi svaki put kad se krajnji rok primakne ili kad postoji opasnost od javnog sramoćenja, poslovne katastrofe ili neke druge zastrašujuće posledice. A najvažnije je da se Majmun jedino njega plaši. Sad, on je nedavno postao prilično važan u mom životu jer su mi ljudi sa TED-a prišli prije šest mjeseci i pozvali me da održim TED govor.
(Smijeh)
Sad, naravno da sam pristao. Oduvek mi je bio san da sam održao TED govor u prošlosti.
(Smijeh)
(Aplauz)
Međutim u sred ovog uzbuđenja, Racionalni Donosilac Odluka je imao nešto drugo na pameti. Pitao je: “Je li nam jasno na šta smo upravo pristali? Razumemo li šta će da se desi jednog dana u budućnosti? Moramo da sednemo i da odmah radimo na ovome.” A Majmun je rekao: “Potpuno se slažem, ali hajde da otvorimo Gugl Zemlju i zumirajmo donji deo Indije, nekih 60-ak metara iznad zemlje i pomerajmo se ka gore nekih dva i po sata dok stignemo do vrha države, kako bismo stekli bolji utisak o Indiji.”
(Smijeh)
Pa smo to i radili tog dana.
(Smijeh)
Kako je šest mjeseci priješlo u četiri, a onda u dva i u jedan, ljudi sa TED-a su odlučili da objave spisak govornika. Ja sam otvorio vebsajt i tu je bio moj lik kako zuri u mene. I pogodite ko se probudio?
(Smijeh)
Pa je Panično Čudovište počelo da gubi razum i nekoliko sekundi kasnije čitav sistem je u haosu.
(Smijeh)
A Majmun – sećate se, on se plaši Paničnog Čudovišta – hop, odvera se uz drvo! I konačno, konačno, Racionalni Donosilac Odluka može prijeuzeti kormilo i ja mogu početi da radim na govoru.
Sad, Panično Čudovište objašnjava sve vidove otezalovog krajnje nenormalnog ponašanja, kao kako neko kao ja može da provede dvije nedjelje u nemogućnosti da započne uvodnu rečenicu rada, a onda nekim čudom otkrije nevjerovatnu radnu etiku da ostane budan cijelu noć i napiše osam stranica. A čitava ova situacija sa ova tri lika – to je otezalov sistem. Nije lijepo, ali naposljetku funkcioniše. O ovome sam odlučio da pišem prije nekoliko godina na svom blogu.
Kad sam završio, reakcije su me oduševile. Bukvalno sam primio na hiljade imejlova od raznih ljudi iz čitavog svijeta, koji se bave raznim stvarima. Bilo je tu medicinskih sestara, bankara, slikara, inženjera i mnogo, mnogo doktoranada.
(Smijeh)
I svi su mi pisali, govoreći jedno te isto: “I ja imam ovaj problem.” No zatekao me je kontrast između svijetlog tona mog članka i natmurenosti ovih imejlova. Ovi ljudi su pisali vidno isfrustrirani zbog toga šta im je odugovlačenje napravilo od života, zbog toga šta im je ovaj Majmun uradio. I ja sam razmislio o ovome i rekao: dobro, ako otezalov sistem funkcioniše, onda o čemu se radi? Zašto su svi ovi ljudi tako neraspoloženi?
Pa, izgleda da postoje dva tipa odugovlačenja. Sve o čemu sam danas govorio, svi navedeni primjeri, svi su imali rokove. A kad postoje rokovi, efekti odugovlačenja su obuzdani kratkoročnošću jer se umiješa Panično Čudovište. Ali postoji drugi vid odugovlačenja koji se dešava u situacijama koje nemaju rokove. Pa, ako želite karijeru gdje ste samozaposleni – nešto iz umjetnosti, neki vid preduzetništva – ne postoje rokovi za te stvari u početku jer se ništa ne dešava, sve dok ne izađete i vrijedno radite da biste dobili zalet, pokrenuli stvari. Tu su i razne druge važne stvari mimo vaših karijera koje ne uključuju rokove, poput posjećivanja porodice ili vježbanja ili brige o zdravlju, rada na vašoj ljubavnoj vezi ili izlaska iz ljubavne veze koja ne funkcioniše. Sad, ako je jedini mehanizam otezala da odradi teške stvari Panično Čudovište, onda je to problem jer se tokom svih ovih situacija bez rokova Panično Čudovište ne pojavljuje. Nema razloga za buđenje, pa efekti odugovlačenja nisu obuzdani; prosto se razvlače u beskonačnost. A o ovom dugoročnom vidu odugovlačenja koje je daleko manje vidljivo i manje se o njemu priča nego o zabavnijem, kratkoročnom, zasnovanom na rokovima. Obično patimo od njega tiho i u samoći. I može da bude uzrok velike količine dugoročnog jada i kajanja. I pomislio sam kako je to razlog zašto mi ti ljudi pišu i zato su u tako lošem stanju. Ne jadikuju oni zbog nekog projekta. Već su se zbog dugoročnog odugovlačenja ponekad osjećali kao posmatrači sopstvenog života. Nisu bili razočarani jer nisu mogli da ostvare snove; već čak nisu bili u stanju da počnu da ih jure.
Pa sam iščitavao ove imejlove i imao sam maleno otkrovenje – došao sam do zaključka da ne postoje neotezala. Tako je – mislim da ste svi vi otezala. Sad, možda svi niste nered, poput nekih od nas,
(Smijeh)
a neki od vas možda imate zdrave odnose s rokovima, ali upamtite: najprepredeniji Majmunov trik je kad nema rokova.
Sad želim da vam pokažem posljednju stvar. Ovo zovem Životnim kalendarom. Imamo jedno polje za svaku nedjelju 90-ogodišnjeg života. Nema previše polja, naročito jer smo ih već gomilu iskoristili. Mislim da bi svi trebalo da se pažljivo zagledamo u taj kalendar. Trebalo bi da razmislimo šta zaista odugovlačimo jer svako odugovlači nešto u životu. Moramo da budemo svjesni Majmuna Trenutnog Zadovoljenja. To je posao za sve nas. I kako tu nema previše polja, to je posao koji bi vjerovatno trebalo započeti danas.
Pa, možda ne danas, ali…
(Smijeh)
Znate. Nekad uskoro.
Hvala vam.
(Aplauz)